U prvim godinama života dečiji svet je ograničen na porodicu. Psihički pogled malog deteta, njegovi interesi i želje ne prelaze uski porodični krug. U tom malom kolektivu, dete stiče svoja prva iskustva o ljudima, o njihovim međusobnim odnosima, o životu i njegovim problemima. Prva iskustva ujedno su i najvažnija. Ona ostavljaju u mladoj ličnosti najdublji trag, jer deluju na nju dok je još sirova, za sve vrlo responzivna i prema svemu jako osetljiva.Na prvim iskustvima pojedinac gradi svoje stavove prema života i ona su temelj vrlo „složene zgrade“ koja se naziva ljudskom ličnošću.
Porodica je za svako dete „svet u malome“, a ujedno i „svet pod olakšavajućim okolnostima“. Uz stalnu podršku i zaštitu, detetu se u porodici pruža mogućnost da se uvežbava za samostalan život. Porodica je za dete prva i najvažnija škola. Pozitivan stav prema životu, prema samom sebi i ljudima oko sebe, teško se stiče u kasnijim godinama, ukoliko ga čovek nije počeo izgrađivati već u početku života, u porodici.
Svoje lične stavove prema svetu i životu, dete izgrađuje procesom neprestanog učenja. Osnovu učenja, u mladoj ličnosti, čini proces identifikacije. Ona se sastoji u tome da se dete poistovećuje sa svojim uzorom i u njemu nalazi sebe, njegove emocije doživljava kao svoje, njegove misli i odluke smatra svojim. Identifikacija je jača, potpunija i dublja, što je dete mlađe, tj. što je manje kritično prema svom uzoru.
Kada dete voli svoje odgajatelje, kada ih poštuje, kada mu imponuju i ima puno poverenje u njih, vrlo je verovatno da će u svoju ličnost ugraditi njihove osobine onakve kakve jesu. Tada govorimo o pozitivnoj identifikaciji deteta sa okolinom. Identifikujući se sa odraslima na pozitivan način – dete može postati marljivo, druželjubivo, spretno… Ali na isti način može se razviti u lenjo, mrzovoljno, povučeno, nezainteresovano biće, ako odrasta među pasivnim i pesimistički raspoloženim osobama.
Prkosno dete, koje je u stalnoj opoziciji prema okolini, jer nema poverenje u svoje roditelje i plaši ih se, verovatno će u procesu učenja životnih stavova krenuti putem negativne identifikacije sa njima. Na primer dete vrlo ambicioznih roditelja, uprkos dobroj inteligenciji, može postati loš đak ili se dete naglašeno poštenih i strogo moralnih roditelja može razviti u bahatu osobu.
Ukoliko su roditelji uravnotežene i zdrave ličnosti, dete stiče u njih poverenje, pa ga kasnije proširuje i na druge odrasle ljude, sa kojima još nema direktno iskustvo. Ako su roditelji i drugi odgajateljineuravnotežene ličnosti, sa problemima u sferi psihičkog funkcionisanja, a da pritom nemaju uvid u svoje ponašanje i ne žele ga menjati, dete počinje da ih se plaši ili im prkosi, pa i prema drugim odraslim osobama nastupa sa strahom ili agresivno.
Ako se dete, u svojoj porodici, osećaprihvaćeno, ako doživljava roditeljsku ljubav, osetiće se i sigurno. Tada je verovatno, da će i u drugim sredinama nastupati sa sigurnošću u sebe, otvoreno, prirodno i bez straha. Naprotiv, osećaj zapostavljenosti ili suvišnosti u porodici, učiniće dete nepoverljivim, zaplašenim, povučenim ili agresivnim i prkosnim.
Emocionalni odnosi među odraslim članovima porodice, a naročito među roditeljima, polazna su tačka dečijih shvatanja o odnosu među ljudima uopšte, posebno o odnosu među polovima. Koristeći ta iskustva u samo jednoj, maloj, ljudskoj grupi – porodici, mlada ličnost usvaja određene stavove o suštini života u zajednici. Skladan odnos među roditeljima, njihovo međusobno poštovanje, saradnja i ravnopravan odnos, značajan je podsticaj detetu, a kasnije i odrasloj osobi, da sa optimizmom gleda na mogućnost izgradnje zdravog društva, te i da sam osnuje uspešan brak i srećnu porodicu. Ako čovek u vlastiti bračni, porodični i društveni život ulazi sa mnogobrojnim predrasudama, s nepoverenjem ili strahom, čime ga je opteretio život sa neurotičnim roditeljima, ponašaće se u tim zajednicama i sam na neprirodan i sputan način. U odnosu prema svom bračnom drugu, prema svojoj deci ili prijateljima, primenjivaće niz odbrambenih mehanizama, kojima će sam sebi onemogućiti da se emocionalno saživi, da bude voljen i da na taj način doživi životnu sreću.
Porodica treba da bude što bolja škola za život. Taj će zadatak uspešno rešiti ako pruži detetu što pozitivnije primere ponašanja u životu. Porodica treba da podstiče dete na konstruktivno rešavanje životnih problema, da ga postepeno opterećuje sve većim dužnostima i odgovornostima, koje su u skladu sa nivoom detetove fizičke i psihičke razvijenosti. Na taj način dete razvija sposobnost za samoinicijativu, za samostalnu aktivnost, za podnošenje teškoća i neuspeha. Porodica treba da stvara kod dece poverenje u sebe i u druge ljude, da ih odgaja u ljubavi, da poštuje individualnost i shvata njihove lične potrebe i sklonosti. Samo na taj način može se u čoveku izgraditi socijalnost.
Dete u porodici ima prava, ali i dužnosti. Dati mu samo prava, a ne opteretiti ga nikakvim dužnostima, znači razmaziti ga i usmeriti ga na put egocentričnosti, nesamostalnosti i društvene neodgovornosti. Suprotno tome, odrediti detetu samo dužnosti, znači postupati autoritativno, zbog čega dete postaje plašljivo, prkosno, agresivno i nesnalažljivo pred životnim problemima. Zadatak porodice je da u tome nađe ravnotežu.
Osnovna prava deteta u porodici su redovna ishrana, stan i odeća, mogućnost za miran san, te za nesmetanu igru i učenje. Dete ima pravo da mu se dopušta sve veća nezavisnost, da se podrži u inicijativi i da mu se omogući doživljaj vlastite vrednosti, da mu se pruža društvo druge dece i da učestvuje i angažuje se u porodičnom životu, da se okruži emocionalnom toplinom, dobronamernošću i ljubavlju. Ali ni njegove dužnosti nisu manje u porodici. Od deteta treba zahtevati da prihvati disciplinu i red porodičnog života, da poštuje druge članove porodice i njihova prava, da sarađuje u porodici, da pomaže drugima i pokaže razumevanje za njihove potrebe i da nauči da preuzima odgovornost.
